Spasavanje – Nikolas Sparks

Nakon mučnog traganja za uzrocima otežanog govora četvorogodišnjeg dečaka, pri čemu su se brojne dijagnoze lekara jednako lako utvrđivale i odbacivale, euforično budeći i nemilosrdno gušeći njenu veru, jedna majka odlazi u Identon, spokojnu luku svog detinjstva u Severnoj Karolini, rešena da staru roditeljsku kuću  obrazuje u dom i ispuni je strpljivošću i ljubavlju i da, naoružana svim dostupnim informacijama i zamislivim nadama – sama pomogne svom detetu.

Gotovo opipljiva snaga emocija koje slede puteve, izbore, uporne borbe i istrajnost ove žene, odaje izvor inspiracije koju je autor, kao roditelj,  pronašao u ličnom iskustvu.

U pomenutom gradu, jedan se čovek radeći dobrovoljno u vatrogasnoj službi, uporno suočava sa najopasnijim izazovima i težeći da spasi tuđe živote bezrezervno ugrožava sopstveni.

Odabrani poziv, dovodi ga jedne olujne noći na mesto nesreće koja rukom sudbine ukršta životne puteve dvoje potpunih stranaca zatečenih pred novim emocijama kojih su se, pod težinom iskustava iz prošlosti, prećutno gotovo odrekli.

Knjiga opisuje put kojim ljubav predano gradi porušene nade i iznova pronalazi neiscrpne izvore borbenosti i snage… sve do potpunog spasavanja i apsolutne pobede.

Orhanovo nasleđe

Drevno jermensko verovanje opisuje postojanje posebne sudbinske niti koja vezuje mesto na kome će počivati pupčana vrpca novorođenog deteta i njegov celokupni život, koji će na neki način, veruje se, uvek težnjama i stremljenjima obitavati upravo iznad tog svetog mesta.

Ispod raskošne krošnje starog duda, u dvorištu, nekada davno jedna je mlada Jermenka zakopala pupčanu vrpcu svoje kćeri.

Danas je, na tom istom mestu sahranjen deka Kemal.

Svoj životni vek starac je okončao u okolnistima čija se simbolika na neki tajanstveni način poklapa sa crtežima iz bloka sa kožnim koricama.

Ovaj blok, kao i porodičnu fabriku za tkanje ćilima, naslediće Orhan, starčev unuk iako bi po svim zakonima i običajima nasledstvo moralo pripasti njegovom ocu… Elem, tajanstvena promisao zagonetnog osobenjaka kakav je Kemal bio zaintrigiraće u potpunosti njegovog unuka kada se u testamentu pojavi nepoznato ime i prezime a osoba čiji je identitet naveden proglasi za jedinu naslednicu kuće pored stabla duda.

Nedovoljno upoznat sa istorijom – kako svog naroda, tako i svoje porodice, siguran da kuća pripada isključivo porodici Turkoglu, Orhan odlučuje da potraži izvesnu Sedu Melkonijan, rešen da sa njom pronađe i odgovore na pitanja rođena nakon starčeve smrti.

Seda Melkonijan živi u jermenskom staračkom domu u Los Anđelesu i breme njene ispovesti istkane opisom koji snažno uvlači u prisutnost, najupečatljiviji je deo priče… A počeci te priče naziru se u prošlosti udaljenoj decenijama od trenutka u kome će joj Orhanovo pismo a potom i poseta, otvoriti teška vrata, davno zaključana i naterati je da još jednom prođe kroz njih.

Kroz ta olovna vrata, Seda će povesti i čitaoce i suočiti ih sa sopstvenim, nikada zaboravljenim teškim osećajima bezizlaza i beznađa, patnjama sukobljenih naroda i tajnama osujećene ljubavi, koju su bez reči podelila dva nevina bića u vreme brutalno obeleženo progonima i stradanjima, najnevinijih i transgeneracijskom tugom koja će kao podsećanje živeti u pogledu svih potomaka preživelih, kroz vekove –  večno.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 „Prošlost je puna tuge a budućnost natovarena brigom. Te dve težine će nas izvesno potopiti. Ja ne želim da se utopim. A ti?“

„…Tvoj deda nije razumeo da se snaga javlja prerušena u razne vidove. Ne jaše uvek moćnoga konja, niti uvek vitla sjajnim mačem. Ponekad moramo biti kao rečna obala, obrtati se i prevrtati zajeno sa zemljom, trpeti bujice i struje. Izdržati.“

„Svima je nama zbog nečega krivo. To nas i čini ljudima. Ali, ponekad međusobno razumevanje nije dovoljno. Ponekad za razumevanjem moraju da uslede i dela.“

„Čitav život, shvatio je Orhan, jeste priča u priči; sva razlika je u tome kako ćemo odabrati da slušamo i kojim rečima ćemo odabrati da progovorimo.“

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Uprkos tome što je Alin Ohanesjan (autorka) magistrirala istorijske nauke, za nas, čitaoce, srećna je okolnost što se ljubav prema književnosti izdvojila u njenom životu kao beskompromisni prioritet i odabrani poziv.

„Iako jesmo proizvodi svoje prošlosti, ne moramo biti njeni zarobljenici“

poručuje nam u epilogu, autorka.

Kažeš…

Kažeš, od danas misliš u boji!
Samo lepotu vidiš u svetu.

Kažeš, ne idu koraci tvoji u krivom smeru
već
– u duetu
s krošnjama mirisnim srce se širi!

Kažeš – počinješ danas da živiš.
Svake se brige rešavaš lako.

Duboko dišeš, hodaš polako…

Prosto je – kažeš.

Veruj mi -moliš.
Pričaš mi, potom, koliko voliš
što smo se našli… što smo se sreli –
nas dvoje – isti.

Isto smo hteli!

Raširi krila,
bodrim te rado,
Čežnjo
i srećo,
najveća nado.

Život postoji da mu se diviš
danas i uvek da tako živiš…

Dok traješ, trajem,
dušu ti dajem!

Sve tvoje delim!
Sve s tobom, želim!

Za moje dete

Prisetim se, nekad,

kad nebo zastrepi

i kad ptičji krici sivo ga oboje…

Pomislim na jednu tako tmurnu jesen

na promrzle dane i promrzle snove…

 

Mislila sam, hoće li ikada da prođe?

 

I vera u „bolje“ zaspala je bila…

I pod hladni kamen, nemoćna se svila…

 

Ali, leto dođe!

 

I onda kad sunce najjače je sjalo

I nebo se samo, njime ponosilo,

Nešto tako ljupko,

tajanstveno,

malo,

Kao zvezda padalica,

Palo mi u krilo.

 

Otvorilo oči – otvorilo srce!

Svom radošču sveta, okupalo dane!

Zar postoji sreća, drugačija, veća

beskrajnija ljubav od ljubavi mame???

 

Koliko se samo radujem leptiru!

Koliko je šaren, koliko je mio!

Proleća smo ovog gledale ga skupa

A ja sam se pitala – gde je do sad bio!?

 

Kol’ko samo smeha u godinu stane…

Koliko je lako ne spavati noću…

Uzele smo flomastere pa bojimo dane

i ne znam za tugu,

ne znam za samoću.

 

Ne znam šta je sivo,

ne znam šta je prazno,

Ali zato vešto nacrtaću medu

I zeku i kucu, pingvina na ledu…

I kad nisu lepi – njoj je to u redu! 🙂

 

Ne govori mnogo, a kaže toliko…

Dovoljno da škola najveća mi bude…

Sva je – tako mala a opet, koliko

Jedno dete može veliko da bude.

 

Učim je da hoda, učim je da broji,

Da kašiku drži ručicama svojim,

Svakog novog dana, po neka reč nova,

Dolaze nam pesme, računanje, slova… … …

 

Nasmejane oči svud’ me prate njene…

 

O istinskoj sreći

Ona uči mene!

Krpena lutka

Jednom će prolećno cveće mirisati spokojnije. U neko martovsko jutro, u nekom drugačijem gradu, sedeću u bašti i čekaću te nestrpljivo, da delimo cvrkut radosnih ptica.

Možda će to i biti ovaj isti grad! Za nas će, svakako, biti nov.

Donećeš dve šoljice kafe, spustićeš ih uz onaj smešak u kome se igraju stidljivost i nežnost i sešćeš tik uz moje rame, suviše velika za moje krilo i suviše bliska za bilo koje drugo mesto.

“Da li je bilo mnogo teško, mama?” pitaćeš me. Onako, kako uvek pitaš o stvarima koje te bole. Onako kako sam te naučila da uvek podeliš i najmanje zrno boli, da mu ne dopustiš da proklija, izraste u neko drvo čije će grančice da ti se umrse u dušu.

“…Onda, kada smo ostale same…?” dodaćeš na svoje pitanje, nesigurna da sam razumela o čemu govoriš. Kada budeš mama, znaćeš da sam već sa onim tvojim kratkim uzdahom pre pitanja, razumela.

“Ne…” odgovoriću ti, blago i odlučno. Zagrliću te celom dušom. Onako kako te oduvek grlim. Spustiću jedan dug i sladak poljubac na tvoju kosicu pre nego što te pogledam u najtananije dubine očiju. Takve oči imale su još samo devojčice sa mojih crteža, kada sam bila dete. Onda ću ti otkriti istinu sa kojom živim, od tada:

“Mi nikada nismo bile same.

Bile smo – zajedno.

Uvek.

Oduvek.

I kako je onda išta moglo biti teško?

… Teško je samo onima koji na svetu nemaju nekoga kao što si ti.”

Setiću se, možda, ovog marta. Onog jutra, kada sam ti napravila krpenu lutkicu. Tvog sanjivog pogleda i eksplozije radosti, kada si je zagrlila, u ono vreme kada su deca imala najskuplje igračke, koje govore i pevaju na svim svetskim jezicima. Koje plešu i odgovaraju na pitanja.

Krpenu lutkicu… Imali su retki, a da joj se raduju umeli su samo posebni.

Vesele porodice

Najlepši se snovi sanjaju onda kada je dete u avanturu pod svilenim trepavicama ispraćeno magijom među stranicama krcatim maštovitim ilustracijama, upotpunjenim mekim rečima. Međutim, verujem da su i druge mame katkad poražavajuće iznenađene prelazile pogledom preko dugačkih nizova rečenica koje opisuju strašne divove koji prete da će pojesti radoznalu decu, roditelje koji se u koštac sa siromaštvom hvataju rešeni da decu prepuste zverima ili u najboljem slučaju, princeze ili sirotice nesvakidašnje lepote sa snovima i čežnjama skoncentrisanim u jedinstvenu misiju – udati se za bogatog i lepog princa!

Mi biramo drugačije priče, sa dubljiim i plemenitijim suštinama, drugačijim porukama. Srećna okolnost je što deca uživaju u ponovnom čitanju omiljenih priča, budući da je potraga za pravim sadržajima ponekad duga i obeshrabrujuće iscrpljujuća. Upravo zato trenutak kada jedna takva knjiga poput jedara ponosno raširi svoje stranice, doživimo kao savršeni vetar za bezbednu plovidbu do najveličanstvenijih granica mašte i preplavljeni smo talasima radosti!

U naš dom, doputovala je nedavno jedna upravo takva knjiga pod naslovom „Vesele porodice“ i neodoljivom ljupkošću me podstakla da radosno otkriće podelim sa drugim roditeljima, tetkama, bakama i dekama.

Ukoliko ste bili u prilici da makar prelistate Evro Book izdanja iz edicije „Zaboravljene priče“ verujem da su i vas ilustracije  Ane Bihelovic Grigorjev očarale, na prvi pogled. Živopisni prikazi toplih emocija, ljupkih karaktera, požrtvovanog traganja, najplemenitijih prijateljstava, bogatog spektra osećanja; magične nijanse koje se stapaju, razigrane senke i svelosni snopovi, rubovi mekih tkanina, sveže i blistave latice cvetova koji se lelujaju u širokim, nepreglednim poljima, ni odrasle ne ostavljaju ravnodušnima. E, u knjizi „Vesele Porodice“ sjane priče smeštene su u domove voljenih krznenih prijatelja, koje dele sa svojim neodoljivim mladuncima.

Ova knjiga  riznica je mudrih načina na koje deci predstavljamo sadržaje, pojave i zanimljivosti iz sveta kome pripadaju i koji sa neumorljivom željom istražuju. Sa mnogo takta i vedrine, predstavljeni su odnosi među članovima porodice, uloge i obaveze, izazovi i složna rešenja. Prikazana je sreća koja se deli i samim deljenjem uvećava i množi, onako, kako to u harmoničnim porodicama biva.

Naime, u jednoj velikoj zgradi u nekom kutku dečijih sanjarija, stanuju Predići, Medići, Lijanovići, Žečevići, Lajovići, Ježevići, Leopardići, Vukovići, Lavovići, Mišići, Veverići i Surlići – i srdačno nam i široko otvaraju vrata svojih domova. Upoznaćemo se sa svim članovima, njihovim simpatičnim osobenostima, navikama, težnjama, interesovanjima i načinima na koje se nose sa svakodnevnim aktivnostima, dešavanjima, obavezama i uživanjima.

Letnje avanture, zabavne kupovine, svečani dolazak mlađeg brata ili sestre u porodicu, selidbe u novi grad, razigrane zimske čarolije, rođendanske zabave i još mnogo zanimljivih momenata opisanih jasno, spontano, sažeto, precizno i nežno i upotpunjenih toliko vernim i bliskim ilustracijama da će deca verovati da se radnja dešava upravo u njihovom gradu…

 

 

 

Šta je u kutiji?

-Mama, šta je u ovoj kutijici?

-Ne znam, otvori je da pogledamo.

-Ne, ne! Ti sada pogađaš!

-Aha! U redu, možda neka igračkica?

-Igračkica!? Mama, imam toliko igračkica, na koju misliš?

– Loptica? Psić? Tašna one male barbi lutke…? Zvezda?

-Ne, mama, ne! … I nije uopšte igračkica!

– Dobro. Možeš li da mi kažeš kog je oblika taj predmet?

-Onako… Okrugao je. Ne! Nekako je… Ovalnog oblika!

– Ovalni predmet… Mogu li da dobijem prvo slovo?

-Ne, mama! Nije fer!

-…Potrebna mi je pomoć.

– Uf…. U redu. P!

-P!? Perla?

-Ne.

-Prase?

-Ma, kakvo prase? Ne.

– Papagaj, prsten, pero, pas…?

-Ne i ne. I već sam ti rekla da nije pas.

-Predajem se…

-U ovoj igri nema predaje, takva su pravila.

-Onda mi dodaj još jedno slovo!

-Ne mogu to.

-Teško mi je da pogodim, budi tako divna i pomozi mi malo.

-… … … Pa, prvo slovo uopšte nije P.

-Nije P!? Pa, dobro, moliću lepo, zašto si me prevarila?

-Zato što je tako zabavnije! (Smeh)

-Zabavnije!? Kome!?

-Dobro mama, dobro… Hajde Š!

-To uopšte nije bilo lepo od tebe… Š, dakle? Sigurno je Š!?

-Jeste, mama, veruj mi!

-U redu… Kao ovalno, Š… Aha znam!

-Ih, šećer.

-Kakav šećer?

-Pa, u kesici iz kafića… Šta si ti htela da kažeš!?!?

-(Smeh) Mislila sam da je školjka!

-O! O! O! Tako sam se prevarila! Ništa nije smešno, mama!

-(Smeh)

-Mama!

-Hej! Čekaj malo! Kako si to mislila da je šećer „kao ovalnog oblika“!?

-Pa, mama, zar je zabavno da odmah pogodiš?

 

Jedino sećanje Flore Benks

U poslednje jasno sećanje Flore Benks utisnuto je slatko višenedeljno uzbuđenje pred putovanje u zabavni park Flambards. U to vreme joj je, kao desetogodišnjakinji odstranjen tumor a sa njim i deo mozga zadužen za skladištenje sećanja. Sve nove stranice njenog života, nakon toga, već nakon nekoliko sati nezadrživo se stapaju sa izmaglicom, ostavljajući tragove u beležnici u vidu reči sa prizvukom poražavajuće nesigurnosti. „Ti si sjajna i jaka. Nisi čudna.“ … piše u produžetku poruke, napisane maminom rukom. Sa tom porukom Flora se iznova upoznaje sa okolnostima i otpočinje svaki novi dan, koji potom zaboravlja.

U Flori živi desetogodišnja devojčica koja se raduje poseti zabavnom parku i sedamnaestogodišnja devojka, koju je jedan mladić poljubio na plaži.

Ima brata koga obožava. Seća se da joj je dopustio da mu nalakira nokte na nogama, kada su bili mali.

Nema ga u njenom domu. Ni na fotografijama. Ni u imeniku. Ponekad ni u njenom sećanju ne postoji njegov lik ali posebna ljubav u bojama njihove bliskosti, nazire se ispod reči istetoviranih na njenoj šaci. Tom bliskošću joj je duša potpuno ispunjena i kada su misli u najdubljem mraku.

Seća se prvog školskog  dana, bezvezne kike koju joj je mama za tu priliku isplela, devojčice sa sličnom kikom i jednakim nezadovoljstvom koja joj je postala drugarica istog trenutka kada su podelile nezadovoljstvo, ushićenje i školsku klupu. Od četvrte godine dele svaku uspomenu. Obe su zaljubljene, piše u beležnici. U istog mladića.

„Flora“, piše na njenoj šaci.

„Budi hrabra“ piše u produžetku.

Dugačak niz reči ispisanih crnim flomasterom hrli joj u susret kada se probudi u izmaglici sećanja i osećanja, zbunjena i uplašena. Ruke, ceduljice, mobilni telefon, beležnice – postaju njena memorija, neumorljivo beleži svoje posebne trenutke i skladišti ih u torbu punu izbrisanih sećanja.  „Ne paniči“ još jedno je životno pravilo iz njene beležnice.

Sedam godina Flora nije zadržala ni jedno sećanje. Najlepše uspomene su poput najsitnijeg peska iscurile između  grčevito stisnutih nemoćnih prstiju. Međutim taj mladić ju je poljubio na plaži, pričao joj je o svom putovanju, poklonio joj je glatki crni kamen i… Ona se savršeno seća svake reči, svakog trenutka! I spremna je da ode na Severni pol kako bi pronašla onog koji ima moć da pobedi zaborav. Onog koji će prosuti svetlost po uspomenama. Onog koji će je uzeti za ruku i pomoći joj da bude normalna.

 

Knjiga pruža originalni prikaz razmišljanja, nedoumica i trijumfa nad paničnim strahovima devojčice sa anterogradnom amnezijom.  Flora nije sigurna koliko joj je godina, ne shvata kako se našla na određenom mestu, ne pamti ljude koje upoznaje ni razgovore koje su vodili. Ali pamti poljubac. I sve pojedinosti. I kamenčić u njenom džepu osigurao je sećanje. Novo sećanje. Jedino sećanje. Sećanje koje je probudilo nadu da će ih biti još i dalo joj krila da odleti na sam vrh planete, kako bi pronašla mladića kome to duguje.

Luckaste  i genijalno osmišljene avanture, neumorna traganja, odrastanje u konfuziji, između majke koja želi da bude zaštićena  i brata koji želi da bude slobodna. Rastrzana između njihovih ljubavi, Flora sigurno zna da mora biti hrabra. I zna da to ne sme da zaboravi.

Iako je u pitanju knjiga prevashodno namenjena tinejdžerima, bogata je uvidima  čiji je značaj neporeciv i kada su u pitanju oni koji imaju više od dvadeset godina.

Emotivna priča o pritisku ljubavi opterećene brigama i nespokojem; o odvažnosti i hrabrosti koje prevazilaze biološka ograničenja i o neugasivim nadama jedne devojčice koja želi uspomene.

 

 

              „Živi u trenutku, kad god možeš. Za to ti nisu potrebna sećanja.“

 

 

Džejn Ejr

U vreme kada sudbinu žene određuju fizička lepota, položaj u društvu i materijalno bogatstvo, Džejn Ejr zatočenica je životnih okolnosti u kojima je lišena svega navedenog. Kristalna inteligencija kojom je obdarena, tretirana je kao bahato buntovništo, a i najbezazleniji otpor kao najgrublja nezahvalnost, zbog čega je odbačena, prognana i osuđena na detinjstvo u kome će nedostatak ljubavi osenčiti dubine njenog bića. Uprkos tome, ljubav u najplemenitijem obliku, oslobođena svakog egoističnog impulsa, opstajaće kao najuzvišeniji pobednik u njoj i kroz snažna iskušenja, nepremostive nevolje i razarajuća razočaranja.

Kao siroče, poverena je na staranje porodici u čijim odajama ni srcima za nju nije bilo mesta. Nemilosrdno okarakterisana kao izvor svega neprihvatljivog, sa koferom punim razbijenih iluzija, napušta dom svojih rođaka i odlazi u internat namenjen siromašnim devojčicama, bez staratelja. U poražavajuće nehumanim uslovima, uz strog nadzor i svakodnevno mučenje, Džejn opstaje svom snagom svog krhkog bića usmerena ambiciozno na sticanje što svestranijeg obrazovanja.

Sa osamnaest godina spremna je da napusti Lovud i kao guvernanta, otpočne drugačiji, nezavisniji život.

Zadužena za vaspitanje i obrazovanje štićenice vlasnika imanja, uploviće u jedan od svega zamišljanog drugačiji svet, kome će želiti da pripada zauvek, jednako snažno kao što će želeti da se istrgne iz njega, lomljena permanentno i naizmenično najtamnijim slutnjama i najsvetlijim nadanjima.

Fascinantne su razmere emocionalnosti koje krase stil opisivanja ljubavnog nadanja, iščekivanja, težnji, strahova i spremnosti na svako odricanje zarad ljubavi kao i odricanje od same ljubavi zarad dostojanstva i vernosti unutrašnjim moralnim utvrđenjima.

Još u vreme kada je prvi put objavljen, roman najstarije od slavnih sestara – Šarlote Bronte „Džejn Ejr“ izazvao je pravu književnu buru, kao prvi roman u kome se sa toliko takta i tančine govori o emocijama i razmišljanjima žene i u kome je, za to vreme netipično i teško prihvatljivo, u lik glavne junakinje utkana snaga ličnosti, ponosan karakter, nepokolebljiva odlučnost, čvrstina stavova.

Iz bojazni da njeno pisanje izdavači neće shvatiti ozbiljno, odlučila je da se javnosti predstavi pod pseudonimom, pri čemu je izabrala ime koje bi moglo biti i muško i žensko (Karer Bel), što je dodatno provociralo radoznala spekulisanja.

Poezija i romani Šarlote, Emili i En Bronte sačuvali su apsolutnu književnu vrednost do današnjih dana, okarakterisani kao dela ispred svog vremena, pri čemu je impresivna činjenica da iza njih stoje mlade devojke, koje je odgajao seoski sveštenik. Njihovi životi bili su isuviše kratki za iskustva tokom kojih bi bile u prilici da dopru do nepreglednih emocionalnih dubina, tako veličanstveno opisanih, pri čemu je beskrajna imaginacija odigrala krucijalnu ulogu. Svakako, čitaoci će prepoznati iskustveni uticaj i segmente iz života koji su obeležili bolni prerani gubitak majke i dveju starijih sestara, porocima okončan život jedinog brata, nezavidan položaj guvernanti u to doba kada su, iako visoko obrazovane, nedovoljno uvažavane, teret zbranjene ljubavi.

Ekranizacije romana „Džejn Ejr“ započele su još u doba nemih filmova, a danas, osim filmova koji se bave temom iz romana, možete pronaći nekoliko kvalitetnih filmova o životu porodice Bronte, odnosima među sestrama, slavnim spisateljicama, tragedijama koje su dotakle njihove živote, njihovim ambicijama i razvojnom književnom putu.

Sto dana sreće

Draga knjiga čiji opis zasigurno zaslužuje da se nađe u Knjigalandu. Posebno sam očarana vedrinom i vrlo autentičnom duhovitošću kojom Fausto Brici priča jednu priču koja bi se apsolutno opravdano mogla nazvati tužnom, kroz upečatljivi lik Luča Batastinija.

Lučo je šarmantan Italijan, opsednut izumiteljima i poreklom stvari, koji  bez previše ambicije niže svoje ušuškane dane, zarađujući za život zaposlen kao instruktor u teretani. Pored toga, lenje pristaje da kao trener vaterpolo tima, uspava entuzijazam i odgurne svoje velike snove o olimpijskim nagradama i uspesima. Potpuno oslobođen svesti o prolaznosti i ma kakvoj ograničenosti, uživa u sitnim zadovoljstvima, divnom prijateljstvu iz školskih dana i porodičnoj harmoniji.

Čitaoca će zabaviti krajnje humorističan i nadasve simpatičan način na koji Lučo opisuje karakteristične crte svoje supruge, njihove dece, osobenosti svojih vernih prijatelja i luckastog tasta, udovca – nepopravljivog romantika koji u trećem životnom dobu žarom osamnaestogodišnjaka nepokolebljivo veruje u strasnu zaljubljenost i beskrajnu ljubav.

Gotovo da ćete osetiti miris vazdušastih slasnih krofni, vrhunskog poslastičara i tananu toplinu porodičnih odnosa.

Vrtoglavi splet okolnosti, međutim, jednim će neozbiljno shvaćenim prestupom u naizgled bezazlenom momentu poljuljati sklad, najpre bračnog života, da bi potom, posebnu senku preko bezbrižnog neba navukao nepozvan i nepoželjan dolazak prijatelja Frica, kako Lučo, pokušavajući da priču oslobodi neizbežne težine, naziva svoju opaku bolest.

Potpuno suprotno ma kakvoj logici, teškom dijagnozom, otpočinje odbrojavanje sto nadivnijih, najproduktivnijih i najvrednijih dana u životu ovog čoveka.

Suočen sa svešću da umire, Lučo najzad počinje zaista da živi svojih sto dana sreće.

Kroz sto poglavlja, upečatljivo su opisana melanholična i setna raspoloženja isprepletena sa razdraganim i zabavnim, nadahnutim trenucima, duhoviti događaji i neverovatno snažni životni impulsi pretočeni u plemenite težnje da se vrati izgubljeno, popravi porušeno, nadoknadi propušteno i da ono što je ostalo od života bude satkano od najlepših mogućih niti istinske svrhovitosti i čiste radosti.