O radovanju

-Šta si mi kupila?- neretko, praćeno izrazom lica u kome se na milion načina prepliću i mešaju strepnja, iščekivanje, razočarenje, tuga, ljutnja, bes, ogorčenost… čujem u prolazu nestrpljivo pitanje deteta, čiji se radoznali pogled na putu ka praznim, raširenim dlanovima munjevito mimoišao sa još neporaženim pogledom majke što sija od ushićenja i toplinom se oslobađa od nedostajanja.

– Deca su… – neko će dobronamerno i hitno dobaciti opravdanje. – Vole darove.

Jasno je da deca vole darove.

Još je jasnije da roditelji vole decu.

I onda, jedno neobično decembarsko jutro, obučeno u prolećno sunce, u ovo doba darivanja, darovalo mi je neočekivani i vredni primerak, za moju kolekciju važnih trenutaka.

Veliki trenutak u kome su oživele najrazličitije  nijanse blistavih boja na crno-beloj fotografiji starijoj od sedamdeset godina… I pomislih, do bola ganuta, gledajući u definiciju  radosti sačuvanu za sve buduće vekove, kako danas postoje roditelji kojima je tako bitno da njihova deca ne ostanu bez svega onoga što je važno da imaju, kako bi bili zdravi, zbrinuti, spokojni, ispunjeni i najzad, sposobni da osete radost i neki drugi roditelji, sa drugačijim prioritetima, koji u zanosu modernog, možda darujući prečesto, prevremeno, prekomerno, svojoj deci previše uzimaju.

Tako postoje dečji pogledi koji grle i pre nego što se ruke sastanu i neki drugačiji koji napeto lutaju ka dlanovima, tražeći površno i prolazno.

Advertisements

Gospodin Šapšal – Beba Balašević

Čudesno dragu priču o najzaslužnijem čokolatijeru u istoriji slatkih uživanja – gospodinu Šapšalu i lutajućim prestupnicima koji u nesvakidašnjim okolnostima grade upečatljiva drugarstva sa njegovim „zalutalim“ potomcima, pripovedaju nam, kroz neodoljivo simpatičnu prepisku Pisac i Savetnik – itekako dostojni velikih slova.

Svesni da za jednu priču „nema ništa gore nego da bude predvidiva“ vešto su je upakovali u nepredvidivost i poslužili čitaoce kremastom neizvesnošću i sočnim bobicama iznenađujućih zapleta i raspleta.

Knjigu, koja i sama podseća na slasnu čokoladu, autorka je posvetila dvema srećnim devojčicama. Srećnim – onako kako su srećni svi dečaci i devojčice koji se mogu pohvaliti drvcetom detinjstva okićenim tetkom veštom da izmisli najneobičnije priče o, recimo, porodici miševa koja bezbrižno prebiva u improvizovanoj monaškoj mantiji, ili o mačku koji na glavi nosi maramu sa izrezima za uši ukrašene minđušicama – dakle, priče ni nalik ma kojoj priči ikada ispričanoj.

Jelena Beba Balašević je takva tetka.

Naime, na planini Mon Gron Lolon, čak dvadeset i dve godine, pod budnim okom gospodina Šapšala a veštom rukom čuvenog arhitekte i još čuvenijeg obožavaoca čokolade – Ser Edmunda Redmunda Koli Džonsa, zidan je manastir Sen Šalimon. U ovom manastiru je gospodin Šapšal zapečatio poslednje poglavlje života, nešto dužeg od čitavog jednog veka, posvećenog neumornoj potrazi za sastojcima koji bi jednu čokoladu učinili savršenom i potpuno po (vrlo istančanom) ukusu njegove voljene Petrunjele… Takva čokolada bila bi neprocenljiva.

Ne naročito pouzdanim sinovima i ništa pouzdanijim unucima, gospodin Šapšal je u nasleđe ostavio uspešno razrađen posao, brojne fabrike, nemerljivo bogatstvo i jednu tajnu, nagoveštenu čudesnim mozaikom u dnu manastira, nikada istinski dotaknutim pažnjom dvojice monaha, koji su u Sen Šalimonu videli koliko priliku za pokajanje i iskupljenje toliko siguran zaklon od duhova prošlosti.

Elem, prava avantura počinje onda kada san laste koja se ugnezdila u do tada neupotrebljeno bronzano zvono, kao i njihov prividno spokojan monaški život prekinu neočekivani posetioci…

Ljudi ujedinjeni grehom odaniji su jedni drugima nego ljudi ujedinjeni ljubavlju i prijateljstvom.“

Različite sudbine, jedna drugom dotaknute i odvažni poduhvati, jedan drugim podstaknuti, odbojnost i strah koji prerastaju u oplemenjujuće prijateljstvo, saučesništvo i nadasve – ljubav, na najoriginalnije načine demonstriraju nenadmašno zanimljivi likovi a u prikazima njihovih osobenosti, stremljenja i ostvarenja zdušno sam uživala do poslednje reči!

„Tvoj život vredi onoliko koliko ti vrediš nekom drugom!“ poruka je knjige koja itekako vredi.

 

Sve je u redu – Jasminka Petrović

 

Negde u pukotini između bezbrižnih sanjarenja ušuškanih u bezuslovno poverenje i rezigniranog prihvatanja činjenice da svet ponekad posivi pod širokom senkom duboke nepravde,  uvučeno je nekoliko posebno važnih godina tokom kojih nespremna, nežna leđa mladih bivaju natovarena teretom koji je teško poneti, o kome je teško čak i govoriti. Tada, zbog straha ili krivice u tišinu bivaju zaključane reči koje iznutra nastavljaju da žive, opiru se i bole, poput opekotina.

Da li kao zreli ljudi zaboravljamo ono o čemu smo ćutali?

Ako to sećanje postoji makar i u tragovima, zašto nam je ponekad toliko teško da razumemo nečije ćutanje?

Jasminka Petrović zna šta se krije iza stisnutih usana. Poznaje breme pod čijom je težinom povijena glava. Razgovarajući mnogo i često sa mladima, naučila je da oseti vlagu od neisplakanih suza, gorčinu od neizgovorenih reči, zastrašenost od beznadežnosti. Zato su mladići i devojke i njihove tajne u ovoj knjizi tako stvarni a dubine njihovih ispovesti tako snažne.

Ovo nije samo priča o tome koliko je mladima ponekad teško da opstaju u toj pukotini, dopuštajući da se život beskompromisno dešava, već i o nastavnicima i roditeljima, njihovim ličnim razoružavajućim iskušenjima, posledicama neočekivanih gubitaka, iscrpljujućim emotivnim bitkama, ranjivosti, porazima… Obeshrabrenosti, onda kada su najneophodniji – hrabri i nesalomivi.

I dešava se da u takvom mrtvilu zažive niti one posebne povezanosti sa bakama i dekama, kao utešna kompenzacija i pouzdan most. Novi snopovi ljubavi rasteruju bezizlaz i puštaju da jutarnja svetlost iznedri obećavajuću priliku da se pronađu izgubljeni, oprosti nepravda, otkrije lek, stane na put diskriminaciji i zlostavljanju, razume i ambicija za novim i nostalgija za starim, prihvate nedostaci, zanemare predrasude, pruži šansa novom životu i nastavi potraga za Plavom Zvezdom.

Svi oni imaju svoje priče, svoje vešto i suviše često prećutkivane boli.

Zajednička su im stremljenja ka slobodi, neugasiva nadanja i konačne pobede, kao i trijumfalni veliki trenutak u kome mučne borbe bivaju zapečaćene smislom.

I oslobađajuće saznanje da je u redu. Sve je u redu.

Ovo je knjiga od koje se raste iznutra.

 

Čarna i Nesvet – Uglješa Šajtinac

Jeste li znali da majke ptice, svojim ptićima takođe pričaju priče?

Slušajući ih, mladunci nauče da je svet zapravo jedno veliko jaje iz čijeg središta usijano žumance svemu na svetu što živi i diše šalje tople zrake… Ptice još pričaju da velika Majka Vrana leži na tom istom jajetu i brižljivo ga čuva, ne odustajući od nade da će se jednom ipak izleći novi svet. Da će se roditi, drugačiji – onakav kakav je oduvek i trebao da bude. A da bi se ponovo rodio, potrebno je, po dečijem shvatanju, nešto veoma jednostavno da se desi – da svi na svetu postanu dobri jedni prema drugima, da ne budu bezobrazni i da prestanu da se ljute! I deca bi se, kako veruju, još i lako oko svega toga dogovorila ali je, smatraju, teško nagovoriti odrasle da se drže pravila. Takvi kakvi jesu, odrasli nekada baš zabrljaju. Deca su tada tužna i požele da zauvek odlete iz porodičnog gnezda, bili oni krhki ptići ili usamljeni dečaci ili devojčice svilenih osećanja.

Ako ste ikada tokom razgovora sa detetom, najednom zaćutali pred raširenim očima, usijanim od radoznalosti i zapitali se – nije li suviše rano za ono nešto toliko važno što biste im želeli reći, molim vas, potražite ovu knjigu u gradskoj biblioteci, knjižari, pronađite je, kupite ili pozajmite… I uvedite u svoj dom neobičnu razroku devojčicu vranu oko čije je nožice obavijena glista.

Ona, koja se izlegla iz jedinstvenog tufnastog jajeta i on koji je, „iskopao“ put do svojih odgovora, podeliće nesebično dragocena saznanja sa vama i vašom decom. Otkriće vam važne tajne o istinskom prijateljstvu, o ljubavi koja je snažnija od svake gladi, o praštanju, o novim prilikama, o porodici, o savestiSAM_5373 i kajanju i o dobroti koja ponekad spava i ne oglašava se i stoga bi je valjalo probuditi… Ne tek zanemariti. Jer taj bolji svet samo što se nije izlegao.

Ne verujete mi?

Naučili su vas da je dobrote sve manje…?

Znate, i Čarnu su naučili da se vrane hrane glistama. A jednoj napuštenoj glisti objašnjeno je da smrt ima krila. A on je postao njen najbolji prijatelj sa kojim je podelila i svoja krila i svoju tugu. U njemu je pronašla utehu sa kojom se rodila snaga dovoljna za podvig nad podvizima – probuditi dobrotu u svetu u na sve četiri strane poslati glasnike ljubavi.

Iz gomile životnih darova sa kojih svakodnevno razvezujem svilene mašnice od onog trenutka kada sam postala roditelj, sa mnogo radosti izdvajam pregršt knjiga pisanih za decu, koje me vraćaju onoj sebi koju sam za malo izgubila, odrastajući.

„Sad, ako imaš još malo vremena, poslušaj me. Ne postoje tajne. Postoji samo neznanje. Svaki put kad nešto novo saznaš, ti si u stvari otkrio jednu tajnu.“

Ubiti pticu rugalicu – Harper Li

Sredinom prošlog veka, Harper Li završila je pisanje romana „Idi postavi stražara“ – priču koja prati lik dvadesetšestogodišnje Džin Luiz, koja iz Njujorka dolazi u posetu svom ostarelom ocu, advokatu Atikusu Finču. U rodnom gradiću evocira uspomene… I upravo te uspomene značajno su zaintrigirale urednike koji su sugerisali autorki da napiše novi roman koji će za temu imati događaje iz detinjstva ove mlade žene. Tada je Harper Li napisala drugu priču, koja se dešava dve decenije ranije. Roman „Ubiti pticu rugalicu“ objavljen je 1960. godine. Godinu dana kasnije ovaj roman, koji je postao klasik savremene američke književnosti nagrađen je Pulicerovom nagradom a njegova popularnost ozbiljno je nadmašila predviđanja i očekivanja same autorke.

Jedna od brojnih zanimljivosti vezanih za „Rugalicu“ je sledeći podatak:

U aprilu 1926. godine u Monrovilu (američka država Alabama) rođena je Harper Li a dve godine ranije rođen je još jedan književnik čiji je uticaj na američku književnost dvadesetog veka bio itekako značajan – Truman Kapote, autor jedne od najromantičnijih knjiga ikada napisanih „Doručak kod Tifanija“. Upravo u Monrovilu započeo je njihov nikada prekinut prijateljski odnos i kao što je Harper Li obeležila njegovo detinjstvo i inspirisala stvaranje izvesnog ženskog lika u jednom od njegovih poznatijih romana, tako je i Truman Kapote kao junak njenog detinjstva utisnut u lik Dila, dečaka koji svaki raspust provodi u Mejkomu, kod svoje stare rođake. Značajni segmenti iz detinjstva autorke, opisani su kroz avanture koje su sa njim podelili šestogodišnja Džin Luiz – Skaut i njen četiri godine stariji brat Džem Finč.

Mališani svakodnevno, na putu ka školi, zastaju pored starog hrasta pogleda prikovanog za kuću na imanju Radlijevih. Oko ove kuće i porodice pletu se legende i strašne priče koje nezaustavljivo provociraju maštu i potpuno zaokupljaju njihove umove. U kući, za koju se neretko kaže da je „umrla“ živi jedan čovek ili više njegova senka. Artur Radli, kome su članovi družine nadenuli ime Bu, uzrok je njihovih nemira i iritantne radoznalosti a susret sa njim istovremeno je u središtu njihovih najsnažnijih nadanja i najmračnijih strahova. Da li je Bu Radli, zli voajer, okoreli prestupnik ili neshvaćeni osobenjak, pažljivi sused toplog srca… Da li je uopšte živ? – ne prestaju da se pitaju.

Skaut i Džem deca su poštovanog pravnika Atikusa Finča, uzornog oca čija moralna snaga uz savesno obavljanje profesionalnih dužnosti u jednom momentu bivaju izloženi javnom negodovanju i gnevu meštana, usled specifičnih detalja slučaja, u sredini poražavajuće onesposobljenoj za prepoznavanje ma kakvih nijansi između crne i bele boje.

Za Atikusa Finča, u junačkoj borbi protiv rasizma, postoji jedan čovek čije je ime Tom. Za većinu drugih, on je samo crnac, obespravljen samim svojim postojanjem.

„Vi znate istinu a istina je sledeća: neki crnci lažu, neki crnci su nemoralni, nekim crncima se ne može verovati u blizini žena – bilo crnkinja ili belkinja. Ali ta istina važi za celu ljudsku rasu, a ne za neku posebnu rasu ljudi.“

Deci bliska gospođica iz susedstva Modi u jednom delu romana strpljivo i nežno objašnjava da je ptica rugalica vrsta čija se pesma podstaknuta cvrkutom drugih ptica gotovo danonoćno dobronamerno ori iz dubine srca. Hrani se semenkama i takva kakva jeste, ne nanosi nikakvu štetu i nikoga ne ugrožava. Stoga je greh ubiti je. Postoji podatak da je najpre razmatrana ideja da naslov romana bude „Atikus“ ali navedena metafora u kojoj je skrivena suština čitave priče, presudila je u izboru.

Priča između ostalog pruža dirljiv uvid u doživljaj rasnih predrasuda iz ugla dece. Njihova pitanja, dileme, žudnju za važnim odgovorima i mučnu rezigniranost pred činjenicama, kojom ih bič odrastanja povređuje.

Pretpostavlja se da su za vreme pisanja romana na autorku nezanemarljivo uticali događaji iz 1955. godine, konkretno slučaj četrnaestogodišnjeg crnog dečaka iz Čikaga koji je brutalno pretučen a zatim i upucan, nakon što je u rasno podeljenom Misisipiju, u jednoj prodavnici uvredio dvadesetjednogodišnju belkinju. Monstruozno ubistvo Emeta Tila, ostalo je nekažnjeno jer je porota koju su činili isključivo belci, proglasila počinioce zločina nevinim. Ovaj slučaj je ipak pružio snažan doprinos rušenju rasne segregacije i uspostavljanju zakona o građanskim pravima.

Harper Li, preminula je 2016. godine u devedesetoj godini života.

Sav taj život – Alehandro Palomas

Uvek me fascinira kada dušu žene ogoli pero muškarca.
Alehandro Palomas autor je romana „Sav taj život“ na čijim stranicama plovimo do Vazdušnog ostrva, prateći putanju sedam žena.
Obraćaju nam se, otkrivaju, istovremeno kriveći i opravdavajući i sebe i druge, naizmenično gnevno i rezignirano, velike i male, pod slojevima guste magle stvarnosti, budućnosti i prošlosti.
One posrću, sapliću se o sopstvene tajne, prećutkuju zarđale reči i uporno odlazeći od sebe, izneverenim prstima najčvršće što umeju drže se za nadu da će se sebi vratiti.
Na stenama ispod svetionika – tog ogromnog pretećeg prsta koji drsko upire svetlost ka skrivenom, zabranjenom i potisnutom, ove žene proklinju i preklinju, šibaju talase svojim neopraštanjem, rastrzane između svetova, izgubljene u suzama prolivenim zbog onih koje nespremne dočekuju i za onima koje daleko nespremnije ispraćaju.
Baka Mensija, osobenjakinja u devetoj deceniji života, rešena je da svojim ćerkama i unukama, pre nego što ih ostavi bez utočišta pod pokrovom svog nepresušnog prisustva, obezbedi smisao, ličnu svrhu dovoljno pouzdanih jedara za nove plovidbe.
Za Liju, koja nikuda ne odlazi i nikome ne nedostaje,
za Flaviju koja je u svojoj mržnji zaboravila kada je sve zapravo počelo,
za Ines koja želi da se oseti živom pa makar morala da reskira sve što joj je sveto,
za Beu koja bi da bude devojčica, zauvek, da nikada ništa ne mora sama… Mensijina pitanja su zamke.
Oštrice njenih nagoveštavanja su nemilosrdne. Prodorne oči hiljadama ruku hvataju lutajuće poglede. Sposobna je da u sagovorniku prozre njegovu najličniju istinu i pre njega samog i izvuče je na svetlost, neumoljivo, do poslednje suze. Ona je kazna i ona je spas. Ona razbija na komadiće, da bi svaki vratila tamo gde pripada, gde mu je mesto. Ranjavajući, ona isceljuje.
Delići nas ogledaju se u svakoj od njih. Senke njihovih tereta utisnute su u svakoj od nas…
Baka Mensija, kao predvodnik, suvišna i neophodna, omražena i voljena, spona među generacijama, temelj je i krov jednog doma čije se ognjište ne sme ugasiti. To je njena misija koja ne sme trajati suviše dugo jer neko važan je čeka, zaogrnut obećanjem koje je dala.
Roman o težini života i nesalomivoj nadi.
Ponekad se izgubim u prošlosti, tačno je, ali to nije zato što hoću da odem iz sadašnjosti da bih ponovo bila devojčica. Nije tačno to da se mi stari vraćamo u detinjstvo, da se sećamo samo najranijih događaja, najudaljenijih. Laž. Mi stari se ponekad vraćamo trenutku života u kom smo buli stvarno srećni, i tu se krijemo jer smo umorni od traženja nečeg boljeg. Ko dođe u moje godine i dalje usidren u sadašnjost taj nema trenutak sreće kome može da se vrati.“
„Priznajem da sam živela.“

Prvi negativac – Miranda Džulaj

Znate li kako se osećam pred ovom knjigom?

Recimo, kao nastavnica pred učenikom briljantnog znanja i inteligencije, koji demonstrirajući zadivljujuće širine informisanosti, iznebuha samouvereno ispaljuje niz nelogičnih, nedopustivo pogrešnih informacija. Onih za čistu jedinicu uz šokiranorazočarajućebesnim treskom zaklopljen dnevnik!

Zašto??? …Pitam se, očito neizlečivo staromodna pred savremenom književnošću. Čemu prljavo detaljisanje, čemu toliko krajnosti…?

Kada bih gumicom mogla da amputiram pojedine rečenice, ovo bi bila jedna od dražih mi knjiga. Jer je topla. I nežna. I miriše na bebeće obraščiće, na majčin zagrljaj, na prvo golicanje novorođenih leptirića u stomaku. Ima setan prizvuk usamljenosti i hrabrošću prožetog ponosa sa kojom se ista otmeno nosi, obavijena oko vrata poput elegantne unikatne ešarpe, smelih boja…

Četrdesettrogodišnja Čeril, živi sama, potpuno utonula u rituale kojima usamljeni ponekad pokušavaju da upotpune razređen vazduh u bezvučnim prostorima. Ona veruje da se rađa iznova i iznova i tako putuje kroz epohe, upotpunjavajući u svakom životu ljubavnu priču koju deli sa dvojicom muškaraca, kroz sva vremena.

Jedan od njih mogao bi da bude njen muž, partner, ljubavnik. „Prepoznavši“ ga je u Filipu, našla se pred misijom da i njega podseti na vekove neraskidive ljubavi. Ali Filip je zalutao. Neshvatljiv je i neuhvatljiv.

Drugi muškarac je zapravo, dete, njen sin koji je uporno doziva sakriven pod trepavicama nepoznatih beba koje Čeril sreće. Zove se Kubelko Bondi! Kubelko Bondi čeka… Čezne za momentom u kome će pripadati jedno drugom.

Temeljno razrađen „sistem“  funkcionisanja u njenom životnom prostoru, najednom će potpuno poremeti neočekivana gošća. Sa gomilom svojih stvari, upakovanih u kese za smeće, atraktivna Kli unosi u prostor i priču neslućenu zamršenost iz koje Čeril pokušava da se izmigolji uzdajući se u neobičan par psihoterapeuta. Ovaj par, opet, ima sopstvenu zamršenu priču.

Njena promišljanja predstavljena su na urnebesno originalan i vanserijski duhovit način.

Odlomak:

„Posmatrala sam ga kako rida i čekala da neko dođe, ali kako se to nije desilo, podigla sam ga u svoje malecno krilo i počela da ljuljuškam to dežmekasto telo. Gotovo odmah se smirio. Držala sam ga u naručju, a on me je gledao i ja sam gledala njega i znala sam da me voli više nego majku i oca i da mi pripada na neki vrlo stvaran i trajan način.

Kako sam imala tek devet godina, nije mi bilo baš najjasnije da li mi pripada kao dete ili supružnik, ali to mi nije bilo važno. Priljubila sam obraz uz njegov i držala ga tako želeći da to traje zauvek.

Zaspao je, a i ja sam počela da se klatim između sna i jave, potpuno oslobo- đena osećaja za vreme i veličinu tog toplog, prvo ogromnog pa majušnog tela… koje mi je iznenada iz ruku otrgla žena koja je sebe smatrala njegovom majkom. Dok su odrasli odmicali ka vratima razmenjujući umorne i preglasne pozdrave, Kubelko Bondi me je uspaničeno gledao.

Preduzmi nešto.Odvode me.

Hoću, ne brini, preduzeću nešto.

Naravno da nisam mogla tek tako dopustiti da on otplovi u noć, ne moj vlastiti maleni dečak.

Halt! Ostavite ga!

Ali glas mi je bio nečujan, nije napustio moju glavu. Nekoliko sekundi kasnije on je otplovio u noć, moj vlastiti maleni dečak. Nikada ga više nisam videla.

S tim što ga iznova viđam – iznova i iznova. Ponekad je novorođenče, ponekad je već prohodao.

Dok sam se isparkiravala, mogla sam malo bolje da vidim dete u susednom automobilu. Samo obično dete.“

 

 

 

O pobedama

Minijaturne, veselim bojama obojene stolice, jedna uz drugu obrazuju dugačak ljupki niz pored zida. Na njima sede dečaci i devojčice, šestogodišnjaci i čekaju sopstveni trenutak u kome će naslagani stihovi uvežbane recitacije napokon da poteku sa usana. Dok gužvaju tople dlanove i raspliću zamršene prstiće, pogledom ispitivački kruže po šarenilu nepoznatog prostora, krišom zagledajući i jedni druge, ispod oka. Uzdišu duboko. Devojčica krupnih tamnih očiju i rumenih obraza, sa belim ružicama u začešljanoj talasastoj kosici traži me pogledom. Strpljivo čekam da nam se oči sretnu i šaljem joj ljubav i podršku, bez reči. Potvrđuje da ih je primila, sporim klimanjem glave i brzim treptajem uz neodoljivi smešak. Radujem se svakom trenutku koji sledi, svemu novom što će danas naučiti i svakoj uspomeni koja se već uveliko formira iza široko otvorenih očiju. Biće to lepe uspomene, okićene leptir mašnama i lepršavim haljinicama, sa sjajem lakovanih cipelica i mirisom slatkog iščekivanja i tihog ushićenja.

Krupnim koracima prilaze podijumu, ne znajući šta da učine sa sopstvenim ručicama, ni hoće li mikrofon uspeti da uhvati svaku reč budu li se odmakli za milimetar ili dva. Nastup započinje tišinom. Da… Sa šest godina, pred toliko mnogo nepoznatih parova očiju, nije jednostavno setiti se imena vrtića… Ili autora recitacije o… O čemu ono beše!?

Tišinu lomi aplauz i tada, kao da su čitava neprijateljska jata nekih groznih ptica oterana tapšanjem… Najednom sve postaje čisto. Ono najozarenije lice u publici je mamino, usne joj se miču i ispisuju početne stihove i uglavnom je lako nastaviti… Ali, ne svima. Bilo je glavica u kojima su se reči nepopravljivo zamrsile… Od te zbrke trebalo je pobeći, pronaći sklonište u stolici ali, suze su izdajice i ljutnja pritiska teme. Oborena glavica i lice iza stisnutih prstiju skriveno od izneverenog sveta. Aplauz prekida komešanje u publici i majka, odvažnija od svih poznatih superheroja, najednom je tu, dete bez gledanja nepogrešivo prepoznaje njen dlan na ramenu. – Ne mogu! Ne umem! Smejaće mi se! – brani se. Majka kažiprstom nežno podiže oborenu glavicu. Vlažne oči usuđuju se da se suoče sa štetom… A umesto očekivanog razočarenja, dočekuju ga mila lica i najsrdačniji aplauzi koji ispraćaju novi pokušaj. Najednom, stihovi klize preko razvučenih usana i sve tako dobro ide.

Salu toplinom ispuniše najlepše reči o neraskidivom prijateljstvu, voljenim majkama i očevima junacima, luckastim dekama i nežnim bakama, o bajkama i vilenjacima, o rastancima i novim sastancima, o radosti, o ponosu, o ljubavi i prkosu. O nadama. O željama. O tajnama…

Kada je i poslednji aplauz utihnuo, shvatili su da se (pre)poznaju!

Žagorom su podelili ushićenje i strepnju, razumeli jedni druge i u euforiji novorođenih prijateljstava, pustili da iščeznu sve pređašnje neprijatnosti. Muzika ih je zagolicala i glasno se nasmejaše zaplesavši slobodno… A kada je muzika postala tiša, jedna žena je prišla mikrofonu i sa mnogo ljubavi u pogledu obratila se deci. Nazvala ih je pobednicima. Rekla je da su savršeni. Svi do jednog. Deca su je nesigurno posmatrala, ne usuđujući se da poveruju, da pitaju… A ona im je prišla. I iz hrpe svečanih diploma izvukla prvu. „ Za najboljeg recitatora“. Sledila je „Za najnežnije izvođenje“. Potom „Za najzanimljiviji scenski nastup“. „Za najizražajnije recitovanje“, „Za najinteresantniju recitaciju“, „Za najhrabriji nastup“, „Za najšarmantnije izvođenje“… Svaki dečak i svaka devojčica u nečemu su bili najbolji. Ničiji trud, ničija hrabrost ni  odlučnost, ničije zalaganje nije ostalo neprimećeno, nenagrađeno.

Svi su oni danas pobedili i u neke nove avanture otisnuće se kao pobednici. Svako dete u rukama ponosno steže svoje priznanje, a u srcu čuva trajni otisak da je važno i da vredi, baš takvo kakvo jeste. Da je grešiti ljudski. I da greške ne umanjuju našu suštinsku vrednost. Da su istrajnost i neodustajanje junaštvo. A junaštvo uvek biva nagrađeno!

Zato ovaj dan zaslužuje da se pamti.

U odaji mojih sećanja, krasiće zidove uokviren ramom duboke zahvalnosti.

Olujna sestra – Lusinda Rajli

Verujem da među vama postoje oni koji još uvek nisu zavirili u zvezdano jato Lusinde Rajli. Uvod u priču možete pročitati ovde:
https://knjigaland.wordpress.com/2017/09/09/sedam-sestara/

Za one koji su pak, pročitali Majinu priču sledi nekoliko reči o putovanju koje će upotpuniti praznine u istoriji njene sestre, Ali.

A za sve nas koji smo pročitali obe knjige, zavoleli neobičnu porodicu D’Aplijez, izdavačka kuća Laguna priprema prevod trećeg nastavka koji stiže u decembru! #jedvačekanje

Druga od šest usvojenih kćeri, nije slučajno ponela ime zvezde najsnažnijeg sjaja u sazveđu…

Alkiona je rođena da bude vođa, da joj u olujnim životnim momentima snaga bezrezervno zablista a neustrašivost pred iskušenjima bude njeno prepoznatljivo obeležje i garancija utehe i oslonca drugima.

Ime mitske zaštitnice moreplovaca kao da ju je obeležilo strašću prema jedrenju, koja je poslednjih godina gotovo potpuno potisnula zaljubljenost u muziku – sa kojom je rođena.

U oproštajnom pismu, poočim je podseća koliko je volela flautu i gotovo proročki joj poručuje

„U trenucima slabosti pronaći ćeš svoju najveću snagu.“

Počeci tajne o njenom poreklu vode nas u Norvešku sredinom devetnaestog veka.
Verno opisan istorijski tok, kao rezultat posvećenog istraživanja autorke, blisko dotiče živote nekih od najistaknutijih ličnosti norveške kulture i ono što je posebno zanimljivo je tadašnji fenomen „pozajmljivanja“ glasa. Naime, pozorišne glumice oskudnih pevačkih sposobnosti, uvežbanom mimikom usana pratile su glasove talentovanih devojaka sakrivenih iza paravana, koje su zauvek ostajale anonimne i lišene ma kakvog priznanja i slave.
Jednoj od njih, Lusinda Rajli je poklonila ime, prezime, ličnu istoriju, zasluženu slavu i važno mesto u Alinom traganju.

„Per Gint“ je naziv istaknute drame norveškog pisca Henrika Ibzena, za koju je muziku napisao slavni kompozitor Edvard Grig koji se proslavio nesvakidašnjim muzičkim stvaralaštvom koje su krasili inovativni momenti inspirisani norveškim narodnim legendama i pesmama.

Ljubavna priča bogata dramatičnim zapletima i nepredvidivošću između dvoje darovitih muzičara – Ane i Jensa Halvorsena, započela je na pozornici, u vreme svetske premijere ovog čuvenog dela.

Alinu povest, Lusinda je neodoljivo ukrasila raskošnim opisima Norveške i u reči pretočenom, od oca nasleđenom ljubavlju prema „zemlji hiljadu fjordova“.

Pripada li Ali čuvenoj lozi Halvorsen?
Da li je muzički talenat nasledila od najslavnijih u istoriji?
Živi li danas neko koga ona može zagrliti i nazvati svojim?

Inspirativna je duhovna snaga, zadivljujuća pribranost i nepokolebljiva borbenost jedne mlade žene i nadasve je zanimljivo njeno traganje, tokom koga se nadljudski hrabro nosi da tragičnim gubicima, nakon kojih će je život nagraditi veličanstvenim dobicima.

Devojka iz voza – Pola Hokins

Težinu besmisla koji se okrutno rasuo po njenom životu, Rejčel pokušava da  ignoriše,  porekne pred drugima i sobom, sklupčana u sedištu pokraj prozora starog, sporog voza kojim neizostavno svakog jutra u isto vreme putuje prema Londonu. Potom se, svake večeri vraća domu u kome joj je na nekoliko nedelja sažaljivo ustupljena skromna podstanarska soba… Do trenutka kada će se odvažiti da svoj raspali unutrašnji svet počne da dovodi u harmoniju.

Taj trenutak, međutim, ni posle dve godine nije došao i čini se da je sve dalji i nedostižniji.

U vozu, Rejčel, svim raspoloživim unutrašnjim snagama, oskudnim i istrošenim, grubo potiskuje realnost, kreirajući privid da odlazi na posao, da ima kontrolu nad svojim životom, svojim mislima… Ali „kontrola“ je reč koja je već godinama potopljena alkoholom a laž je njeno jedino oružje, njen jedini štit.

U nekoliko trenutaka tokom kojih se voz neodložno zaustavlja na semaforu –  ona je uložila svu svrhu svog postojanja.

Iz voza, Rejčel tada posmatra dve porodice.

359566.jpg-r_1280_720-f_jpg-q_x-xxyxx

Jednu, koja je trebala da bude njena i drugu koja je onakva o kakvoj je sanjala, onda kada je bila najbliža sreći, pokraj čoveka koga i danas voli, sa snovima u čije  ostvarenje nije sumnjala.

Razočaravajuće saznanje o neplodnosti, poljuljalo je temelje njene lične harmonije, narušena harmonija bacila je senku na ljubav koju su delili a kratka i slaba uteha koju je alkohol pružao, bila je mizerna u odnosu na štetu koju joj je taj način života doneo.

Izgubila je nadu da će biti majka, izgubila je Toma i dom koji su zajedno gradili, izgubila je posao i najzad,  izgubila je sebe, sposobnost da pronađe ikakav cilj i sopstvenu svrhu i nastavi bez izgubljenog.

Pogleda svakodnevno napeto usmerenog ka kući koja joj više ne pripada ona dopušta da joj radosti koje se u Tomovom novom životu množe, iznova i iznova otvaraju nezarasle rane. Potom se opija bez granica, lišava sebe dostojanstva i zdravorazumskih postupaka i očajna, bira poznati telefonski broj, odlazi do kuće u kojoj su ostale sve doživljene radosti i pravi greške koje ostaju zarobljene u nemilosrdnim prazninama njene svesti. Izgubljena, bezuspešno pokušava da ih popuni zbunjujućim sadržajima u kojima se prepliću nepotpuni fragmenti iz snova i imaginativni elementi. Nakon svega, budi se svesna da je učinila nešto pogrešno, nešto nedopustivo, nešto loše… Sećanja ne postoje ali je kajanje sveprisutno i ma koliko bilo teško i okrutno bolno, ono je ne sprečava je da ponovi grešku.

Nedaleko od Tomove kuće, u domu dvoje apsolutnih stranaca Rejčel vidi savršenu sliku neraskidive bliskosti, razbuktale strasti i snažnog ljubavnog zanosa, koji je neprirodno  intrigira. Zgažene iluzije ona prkosno čupa iz tupog mraka razbijenih nadanja i smešta ih u nepoznati prostor, maštajući o detaljima koji su njenom pogledu nedostupni, o imenima, zanimanjima i sreći nepoznatog para.

1723ed44939713.5822d717ad3be.png

Tokom jednog jutarnjeg putovanja, međutim, u kratkom zastoju kraj uključenog semafora Rejčel postaje jedini očevidac, svedok trenutka u kome se dešava nešto neočekivano i taj će događaj možda biti povezan sa zločinom koji će uskoro potresti javnost.

Mučna borba između težnje da napokon bude korisna  i straha od suočavanja sa sopstvenom mračnom stranom skrivenom u podmuklom tunelu zaborava, prikazana je u romanu kao najličnija i najintimnija ispovest ispričana u prvom licu u formi dubokog razgovora sa sobom, potpuno ogoljenom.

Tri žene, govoriće kroz knjigu o sopstvenim iskustvima, upotpunjavajući svakim novim poglavljem, konfuzni i nepredvidivi mozaik. One ne vole jedna drugu ali će podeliti tajnu kojom će postati vezane, zauvek.

 

Roman koji se sa dubokom empatijom napeto čita , intrigira od prve do poslednje strane, uvlačeći nas neodoljivo sve dublje u zaplete umršene iluzijama, manipulacijama, opsesivnim i zavisničkim vezama.

Neprekidna agonija, poražavajuća otuđenost, neizdrživi teret krivice, uznemirujuće mračne sumnje, monstruozni zločin i apsolutno neočekivani kraj.

Debitantski roman Pole Hokins, 2015. godine dostigao je svetsku slavu a od oktobra prošle godine, svi oni koji preferiraju psihološke trilere imaju mogućnost da uživaju i u filmskoj adaptaciji.