Plašim se, Vanja Nikolić

Knjiga naslova “Plašim se!” pojavila se u knjižari baš u vreme kada je moja posvećena potraga za literaturom na temu straha dostigla vrhunac a misao o tome da mora da postoji još nešto, ključno i dovoljno snažno da zaokruži sada već prilično zbrkanu gomilu informacija, ispraćala sve do tada naučeno.  Koliko je ova knjiga “prava”, otkrivala sam iz rečenice u rečenicu, sa svakom (ali svakom!) pročitanom stranicom a naročito uz stranice koje su, prazne, čekale da ispišem sopstvenu priču o sopstvenim strahovima.

Strah je tema o  kojoj sam  u poslednjih godinu dana vrlo intezivno razmišljala. Nakon drugih knjiga čiji bi zajednički naslov mogao da bude “Kako se osloboditi straha” (p)ostala sam prilično informisana  o formalnostima u vezi sa poreklom i manifestacijama straha, naučila sam da počivaju na pesimističnim uverenjima odnosno, da ih “loše” misli dozivaju, dovlače i fiksiraju… i sve je postalo jasnije i manje nepoznato, pa ipak – ono nešto je tvrdoglavo falilo. …Možda jedna rečenica, razmišljala sam,

kao vodilja,

kao ohrabrenje,

kao jednopotezni dovoljno bogat sloj bele farbe preko zastrašujućih grafita koji se unutar nas ispisuju gustim i tamnim bojama i remete nam sklad.

Ono što je falilo je zapravo – kontra knjiga jasnog naslova “Plašim se!”

kao temeljno priznanje,

kao pomirljivo pristajanje i

kao neminovna polazna tačka, jer “…sa strahom si uvek na početku, čak i kada si na kraju”, objasnila je Vanja.

Plašim se i to je sasvim u redu – dočekalo me je na pragu ove knjige a svi oni slojevi zbunjenosti rođeni iz sukoba nekontrolisanog bujanja novih osećanja i sužavanja prostora za ista od strane okoline, lagano su se oslobađali, čineći neke nevidljive unutrašnje kanale prohodnim i duša je, najzad, prodisala.

Mnogo je toga što je iz kolekcije tog haosa isplivalo i rasulo se po praznim stranicama ove knjige jer svaki put kada neko odmahne rukom, smešeći se spokojno i  nedovoljno zainteresovano nas slušajući naivno izgovori “Ma, nije to ništa!” jedno “sitno” osećanje, sa krupnim razlogom stvoreno u nama i za nas, odlazi  u pomenutu kolekciju da se ljutnjom zbog neshvaćenosti hrani i da od nje raste i širi od blagog žuljanja do nepodnošljivog gušenja.

Budući da je u pitanju kontra knjiga, u njoj neminovno postoji i čeka upravo strah, koji je mnogo više od jedne reči, te poseduje, shvatićete i fizički izgled i mesto rođenja i adresu prebivališta i misiju i pre svega poruku. Dobronamernu, prijateljsku, lekovitu. Onu jednu rečenicu koja suptilno laktom gurne našom maštom iskreirane loše scenarije, u stranu i iznenadi ih pitanjem – Pa šta!?

Od prve do poslednje stranice imala sam utisak da je ova knjiga napisana za mene, jer  takva mi je trebala. Stoga duboko verujem da će i drugi čitaoci osetiti  slične bliskosti.

Kada sam, negde na polovini knjige osetila potrebu da se zahvalim Vanji , napisala sam joj da verujem da, tragajući  kroz knjige za odgovorima na kraju neminovno dolazimo do zaključka upakovanog ni manje ni više nego baš u onu dosadnu i istrošenu rečenicu – svi su odgovori u nama samima… Nisu u knjigama. I to je tako, ALI – knjige poput ove nude nam precizne putokaze ka mestima sa kojih nas ti odgovori dozivaju, ukazuju nam na prečice, vraćaju nas, odbegle, vode nas i čuvaju od beznadežnog lutanja a to nije malo, znaju oni koji lutaju.

https://www.korisnaknjiga.com/plasim-se-naslov-160899

Dve zastave

„Mi smo iste“, izgovorila je sa krhkim bleskom utehe u mutnim dubinama zenica. Zagrlila me je, oklevala delić trenutka a onda me je poljubila onako dušom kako me još samo ljubi ona koja me je rodila.

„Naći ću te“, kazala je, kao da obećava. Sat ranije nije uspela da pronađe ulicu u kojoj živi, znale smo obe ali isto tako verovale smo, srešćemo se opet. Moramo se sresti jer nisam joj dala dovoljno, premda sam joj dala više nego što se strancu daje.

Nije stranac, ponavljam u sebi dok raspremajući posteljinu nalazim dve nove jastučnice i mislim na nju i želim da joj ih poklonim. Za stan u kome je našla utočište. Za krevet u kome će se odmoriti od ponižavanja.

Tuđi stan u nepoznatom gradu, sa neprijateljski zamršenim ulicama. I sama sam jednom bila zatočenica istog lavirinta, samo što je ona tražila „dve zastave“. „Dalje bih znala sama.“, govorila je. Mene su bodrila dva krupna kestenjasta oka, tako ohrabrujuće puna života i ljubavi i nade. Te su oči ostale moj putokaz. Iste su i danas! Zarazile su me optimizmom i sada neizlečivo verujem da izgubljena više nikada neću biti i da uvek mogu da se snađem i vratim i razmrsim svaki lavirint, da promenim put ili potražim drugi, drugačiji, da ga voljom izgradim po svojoj meri!

Nije stranac!

Prestala je to da bude kada smo drugi put tragajući za zastavama, zastale da se odmori. Dugo je, kaže hodala i noge su je sada već nepodnošljivo bolele.

„Tražila sam crkvu. Bogu hvala, našla sam je! Molila sam se… Praznik je. Bog će pomoći.“

Zagledala sam se u grč bola na njenom licu. Posmatrala sam kako nestaje. Gusti preteći oblak iza koga je provirilo sunce… Dva blaga, dobra oka, umorna od ratovanja sa neposlušnim suzama. Nikada još nisam videla toliko zaustavljenih suza, pomislila sam. Možda, još jednom, opeklo me je sećanje. Ugasila ga je postiđenim osmehom. Sad, kada su nam se pogledi dotakli, postidela se. Zato sam joj rekla da sam i ja jednom otišla, ne znajući kuda idem ali znajući od čega odlazim. Znajući šta je hrabrost a šta slabost.

„Mi smo iste“, rekla je tada.

Nisam bila stranac!

Pre nego što smo najzad ugledale „dve zastave“ vetar je poneo u nepovrat jednu ispovest. Raspukle reči pune gorčine i jada o slabosti koja je četrdeset godina zlostavljala hrabrost, nipodaštavala vrednost, gazila plemenitost, gušila nadu.

„Eno ih! Moje zastave!“, ozarila se najednom! „Dalje umem sama!“ pobedonosno je uskliknula ne odvajajući pogled od njih.

Tako su se srdačno vijorile. Gledale smo ih zajedno nekoliko trenutaka, opčinjene, gotovo spremne da aplaudiramo.

„Dobro mi je tamo.“, pred rastanak, odgovorila mi je na pitanje koje sam zadržavala u grlu ne želeći da je mučim.

„Zidovi su, istina, malo oljušteni i posteljina nije bela kao… Ali, dobro mi je. Imam šporet i frižider. Sto i šest stolica! Možda će deca da dođu.

Televizor.

Krevet.

Legnem pa spavam.“

Spustila je pogled.

„Plačem…“, priznala je jer nisam bila stranac.

„Za čime žalite, bako?“

„Ah… Dete moje.

Imam sedamdeset godina. Nije meni mnogo od života ostalo.“

„Bako,

neka to što je ostalo bude Život.“

Grlimo se.

„Naći ću te!“ obećava. Osmehuje se. Maše… Vi nađite mir a ja ću naći Vas, u sebi sam i ja njoj obećala.

Okrenula sam se još jednom, da dobro zapamtim dve zastave.

Još uvek je stajala na istom mestu i mahala.

Novoj godini


Ne poznajem te, a sve me više poseduješ; u tvojoj lopovskoj vreći misli mi, hipnotisane trepetom ulične rasvete, sve češće tinjaju.

Razuzdani kolektivni ples. Oko plamenih uobrazilja, njišući se dozivamo sopstvene uspešnije verzije, ritmično raspirujući krupne odluke, kitnjasta obećanja, srčane zavete… Najjeftinije varijante, što lako planu i sagore, šireći nesnosan smrad šarenolikih izgovora.

Na kraju te kinjimo, pljujemo i psujemo! „Ne ponovila se!“, gnusnim omalovažavanjima kamenujemo te, do guše ogorčeni na sve odgovornosti koje se nismo odvažili da preuzmemo. Tuđim smo ih grudima na podoj slali, tuđim smo ih imenimima bez savesti potpisivali jer… Kuda bismo sa njima, nepopravljivo neusklađenim sa ciljevima koje smo sebi naredili, sa sjajem ordenja kojim smo sebe okitili? Odričemo ih se, gledamo u stranu, gade nam se a naše su! Slojevi pod slojevima nepogrešivo ih prepoznaju!

…Ah, sve te iritantno nametljive odgovornosti! Unose nam se u lice, tvrdoglavo. Uzvikuju da bez njih srljamo, drsko nadmene! Potom molećivo dozivaju, pa ponizno preklinju. Ne poriču da je teško preuzeti ih ali – bez njih je teže, iznemoglim šapatom upozoravaju.

Koješta! A šta je sa rasplamsanim egoizmom i užarenim egocentrizmom? Sa nepravdom, pohlepom, apatijom? Korupcijom, nezaposlenošću, siromaštvom? Jesmo li mi odgovorni za nesavesne lekare, nervozne trgovce i histerične šalterske službenike..? Neizlečive bolesti i moralno osakaćenu državu, lenje sive oblake i blato od mutnih kiša koje ne prestaju da liju????

Dosta! Za ime sveta! Mog sveta…

Zar sam dopustila zaraznim klicama nipodaštavanja da blato sa svojih iznošenih cipela rasipaju po mom domu? …To nisu Moja uverenja! Manja su od mene. Tesna su mi, zar ne primećuješ kako panično raskopčavam dugmad i kidam šavove, ne bih li disala?

Ja, pre svega živim u Svojoj Koži. Čovečnost u njoj moja je država, moja domovina, moj svet! …Dobar moj svet, koji me ne uslovljava zahtevima da budem kraljica ni svetica, besprekorno uglancana porcelanska lutka! Očekuje tek da ja budem JA. To su mi temelji. Tu mi je cvet u korenu. Korenje cvetova. Ja… Obična i posebna, među običnima i posebnima. Ja!

Znaš, nisam ravnodušna. I moje slabosti uzdišu za boljim verzijama mene, ponekad pomahnitalo hitaju ka njima kratkim, lakim, pogrešnim putevima. Zalutala jesam ali ne, nisu me odvukli. JA sam dopustila da budem odvučena!  Priznajem ti, toliko je toga što ne razumem i ne znam ali neka, lutaću, lutajući saznaću. Lutajući stigla sam do polazišta, tačke ogoljenog, skrušenog nesavršenstva. Tu počinje moj put.

Ne brini…

Pozdravi Deda Mraza! Ništa mi ne duguje, prenesi mu. Neka pocepa pisma od mene i rastereti sanke od mojih plitkih želja jer, nećemo se sresti.

 Nekim drugim putem idem ti u susret, praznoruka. Ne boj se. Odlučno ću te poštedeti zlostavljanja spiskovima kojima bi morala da se prilagođavaš.

Dolazim da budem ta koja se prilagođava, da svemu što donosiš i odnosiš pristupim ogrnuta dostojanstvom. Da se zahvalim, da se poklonim. Da se pokrenem!

… Obe znamo da neću istupiti iz trka ali obećavam ti, biraću ja njih a ne one mene i naučiću da zastanem. Da udahnem radosti pre nego im rok trajanja istekne.

Obećavam još, poštovaću te kao dobronamernog gosta, voleću te kao iskrenog prijatelja. Obazrivo ću prebirati po danima i izbirljivo ću skladištiti trenutke u riznice uspomena. Dopustiću vetrovima da beskorisno odnesu bestraga!

A jednom, pred rastanak pod vatrometom, potražiću te u titraju tišine iza spuštenih kapaka. Na plećima snage netransparentnog osmeha što unutrašnjim snopovima miluje, verujem, počivaće, veličanstveno kao istrajno čuvana tajna, nemerljivo zadovoljstvo onim što smo izabrale da jedna drugoj budemo.

Severoistočno od Laponije

Danas, nas dvoje ovako, nekako. Ali zato sutra… Zamišljamo tek probuđene okice kako ushićeno i začuđeno iščekuju da čuju ko je ovaj dasa i odakle on u mojoj tašni.

„Tvrdi da je iz Laponije. Zapravo, tamo je zaposlen u fabrici igračaka. Živi u seocetu koji kilometar severoistočno.“ , mogla bih da napravim uvod u priču koja kaže:

„Krenem ja u… Poštu! Najednom čujem – neko doziva: „Izvinite, izvinite!“. Osmotrim sve četiri strane sveta i napokon ga spazim. Maše trčeći, ni sam ne zna kuda.

“ Poznajete li možda dečake… Petra i Vasilija…? Oni su…“

„Da ih ne poznajem ja bih ovog trena otišla da ih pronađem i upoznam!“, otvoreno priznajem.

„Nego… Oni stanuju na osmom spratu. I ništa lično ali sa tom visinom ni dugmence za dozivanje lifta nećeš upoznati.“

To je bilo grubo.

Možda i nije.

Ma, bi mi ga žao pa mu, skoncentrisanom na zrnašca prašine koja je cipelicama skupljao na gomilicu, pognute glave, rekoh: „Uskači u ovu tašnu i potrudi se da ne napraviš nered!“

Neko bi se mogao zakleti da se iz tašne čulo ironično: „Mmm… Da. Nered ti, vidim, nije bliska pojava.“

Srećom, ja ništa nisam čula, inače bi se rajsferšlus isprečio između mog uha i njegove priče o zadatku poverenom od Deda Mraza, lično!

Deka, već znamo, ovih dana glanca sanke, pregovara sa irvasima i pakuje poklone. Ono što nismo znali je – odakle Deda Mrazu informacije o tome ko je zaslužio paketić a ko nije! E, zato je ovaj gospodin tu. Došao je da osmotri…“

„Ali, on nema oči!“, mogao bi da konstatuje stariji na šta bi mlađi bez mnogo okolišanja pitao: „Gde su?“ Morala bih da se pripremim.

„… Zaista, dečaci! Pratite li vi uopšte svetske trendove? Šta? Niste primetili talas – crteži, lutke, crtani junaci sa samo očima, samo nosem, samo ustima?“
Usta ipak da ne pominjem.
Ni ostatak!


Znam!

„Oči!“, objasniću…“One su svuda okolo. Šunjaju se, posmatraju, pamte i prenose „šefu“ ko je to marljiv, ko zna sve boje i da izbroji do dvadeset? Ko voli svoje igračke i uredno ih pakuje, nakon igre? Ko ima kolekciju roditeljskih pohvala, ko je dobar drug? Ko je, bez dileme, svojski zaslužio paketić?

Pa, ako im ovaj deo ne zazvuči suviše morbidno, mislim da bi možda mogli da nam se obraduju, patuljak! Šta ti misliš?

Najsrećnija deca na svetu – Rina Mej Akosta i Mišel Hačison

Reč „uspeh“ se, čini mi se, suviše često provlači kroz uobičajene razgovore  na temu ciljeva, stremljenja i življenja sa svrhom a kada se dotaknemo konkretnog pojma, naslućujem da ne postoji univerzalna definicija, kao ni merilo samog uspeha. Zapravo postoji ih mnoštvo a  definicije sa kojima sam, lično saglasna neizostavno sadrže i reč „sreća“ pa se onda pitam – ukoliko su svi zacrtani ciljevi ostvareni, željeno – dostignuto ali je zamišljana sreća na tom marljivom putu napustila udobno sedište komfornog vozila u nekom momentu koji ni retrovizor nije zabeležio   – jesmo li i dalje uspešni? I u tom kontekstu, ne mogu a da se ne zapitam, da nismo možda i u roditeljstvu upravo uspehu poklonili suviše poverenja, pa od prvog dana lovimo potencijale, razvijamo i unapređujemo veštine svoje dece, u stalnoj težnji da znaju i mogu više, da nauče, da ne propuste, da se istaknu, da pobede, da briljiraju u širokom spektru dostignuća uobičajenih za određeni uzrast tempom koji ne mari za individualnost, a sve što za njih želimo, zapravo je da budu srećni… A i sreća je možda umeće koje se da naučiti.

Po UNICEF-ovim izveštajima iz 2013. godine najsrećnija deca na svetu su ona koja odrastaju u Holandiji a Rina Mej Akosta i Mišel Hačison, potrudile su se da objasne momente koji tome doprinose. Obe autorke dolaze iz zemalja koje su u navedenom izveštaju zabeležile zabrinjavajuće loše rezultate, zbog čega su, budući da su im partneri upravo Holanđani odlučile da se studiozno pozabave ključnim razlikama u odgajanju i vaspitavanju ne bi li njihova deca odrastala srećnija. Ono najznačajnije od svega što su naučile „ispričale“ su nam kroz ovu sjajnu knjigu a ja ću u produžetku navesti neke od inspirativnijih zanimljivosti…

U zemlji u kojoj je životno načelo – jednostavnost, roditeljstvo nije nadmetanje a škola ratna zona, talenti dece se ne veličaju i upoređuju pa je hvalisanje, isticanje sopstvenih i umanjivanje tuđih uspeha vrlo nepoželjan obrazac ponašanja, praktičnost je uvek ispred luksuza, trpeze su svedene ali su zajednički obroci, praćeni razgovorima o dnevnim dešavanjima – obavezni, svakodnevno.

Pošto svojoj deci predoče realno i objektivno sagledane opasnosti koje bi ih mogle ugroziti, roditelji će im, (kao i mediji) bez suludog širenja panike i nerealnih paranoičnih preuveličavanja, svesni negativnih uticaja prezaštićenosti,  pružiti slobodu i pustiti ih da shodno sopstvenim porivima šire njene granice, učeći tako da razvijaju snalažljivost i  samostalnost. Ne potcenjujući značaj samostalnosti za socijalni razvoj, ukoliko nadziru mlađe, odrasli to čine tajno i odlučno se drže po strani tokom emsperimentisanja sa pronalaženjima načina na koje deca konstruktivno razrešavaju međusobna neslaganja.

U zanimljivo uređenom školskom sistemu, kod dece mlađeg uzrasta akcenat je na učenju kroz igru i zabavu a značaj slobodnog vremena nije zanemaren zbog čega ne postoje domaći zadaci. Detinjstvo je jedno, podsećaju autorke, a na njegovim temeljima počiva čitav život.

Smer kasnijeg školovanja određuju rezultati merenja akademskih sposobnosti, tako da se snovi i planovi roditelja ne uzimaju u obzir. 🙂

Težnje su usmerene ka znanju, ne ka ocenama a školstvo je usredsređeno na motivaciju pre nego na dostignuća i pre svega na isticanje značaja razvijanja empatije kao ključnog pojma u emocionalnom razvoju i preduslovu za razvoj socijalnih veština, što skupa vodi lakšem dostizanju sreće. Tako se i vaspitne strategije i uspostavljanje discipline grade upravo na urođenoj empatiji i osećaju za pravdu, pri čemu se ne teži slepoj poslušnosti već harmoniji, sigurnosti i toplini u domu u kome svaki član ima pravo da slobodno izrazi svoj stav.

Ono što, neosporno gradi sreću dece koja nose titulu najsrećnije na svetu su brižljivo negovana samosvest i razvijena samouverenost, iskrenost proizašla iz podsticanja otvorenih razgovora najpre među članovima porodice – veštih u slušanju i doslednih u poštovanju, te iz očuvanih, negovanih kvalitetnih i pre svega zdravih međusobnih relacija. Zdrave veze temelje se na razvijenoj svesti roditelja o tome da njihova deca nisu njihovi nesamostalni produžeci već zasebne ličnosti i da roditeljstvo ne sme biti svedeno na obaveze prema deci već uživanje sa njima, tokom svih perioda i faza odrastanja.

Knjigu „Najsrećnija deca na svetu“ najsrdačnije preporučujem svim roditeljima, da im služi kao i te kako vredan podsetnik, pa da nikada ne izgubimo iz vida da je ono što deci želimo pre svega i iznad svega  –

sreća.

https://www.korisnaknjiga.com/najsrecnija-deca-na-svetu-naslov-111866

Mama i njene bubice

Nije da se nisam zapitala, koliko je mamski tobož neobavezno povremeno govoriti detetu da su ti mali, simpatični insekti sa tananin svilenim nožicama, bezopasni i neometajući  prijateljski stvorovi, prirodni u prirodi… „Slatki“ je bio njen zaključak na koji sam uz sambogzna koliko muke, hrabro klimnula glavnom i klimanjem uhvatila zalet za neku drugu temu… Da ne ode predaleko.

Ne znam ni koliko je mamski bilo priznati (i njoj i okolnostima zgodno prilagođenim jezikom) mnogo kasnije, kada bi me, recimo nagovarala da primim buba Maru na svoj dlan ili da dopustim mravu da slobodnu šetnju po njenoj ručici nastavi na mojoj, da mi se utroba sveže u čvor i da mi se čitav kožni omotač naježi iznutra kada negde ugledam te hitre, gore pomenute nožice koje nose nezgrapno neprijateljsko telašce skoro svaki put, zaklela bih se, pravo ka meni.

Kažem skoro jer, pritaje se ponekad i misleći da im ne poznajem plan, čekaju da zaspim.

Kažem, one, jer isto tako znam da ako sam videla jednu bubu, to znači da je sa njom i druga koju nisam videla. Ali ona je videla mene i prigušeno se i podmuklo smeje iz nekog mraka… I čeka, cupkajući po kojom nogom, samouvereno jer zvuk tog cupkanja, svesna je, mom uhu ne promiče.

Prvi put sam nemamski postupila jednog letnjeg popodneva kada smo, vrativši se iz vrtića, na njenu opštu radost i moje užasavajuće iznenađenje, na zavesi ugledale veličanstvenog gospodina skakavca. Rekla bih da je to bio gigantski skakavac. Običan skakavac – ispravila bi me. Zato to ne govorim ali, zamislite ga većeg od prosečno velikog skakavca. Na pomisao o logičnom sledu događaja – dakle, jednom jedinom, hitrom skoku nakon koga će se isti jasno je, naći u mojoj kosi zamršen i zapetljan do tačke neraskidivosti, i dodirivaće me svim onim svojim nogama, pokušavajući da se iščupa a ja neću imati ideju kako da pomognem ni sebi ni njemu, kriknula sam iznutra preneraženo i bio je to zvuk daleko glasniji nego kad neki drugi, mnogi, kriknu spolja.

Pogledale smo se a ona je pre nego što će, puna nade, upletenih prstiju stisnutih pod radoznalom bradicom, rastopljujuće trepnuti  tri  puta, upitala:

„Mogu li da ga zadržim!?“

E, tada sam baš morala da priznam. Sve.

Negde na pola moje ispovesti ona je uhvatila skakavca i pustila ga da se u skoku vrati odakle je došao. Sve je to trajalo sedam do osam sekundi.

Zadivljujućih sedam i po sekundi kojih se tako često setim…

A setila sam ih se prošle noći, kada sam na sušilici za veš primetila nezvanu, neželjenu gošću koja se pretvarala da je list. I istina, nije mi promakao ni jedan nožni pokret dok se migoljila pod maramicom sa kojom sam je ispratila iz mog sveta, bez reči i bez vazduha ali… uspela sam.

 

 

…Nekoliko večeri ranije, dok sam u skoro spakovan ranac dodavala još jednu haljinicu,  gumenu loptu i smešne žabolike naočare za ronjenje, ona je crtala, posvećeno i vredno i skoncentrisano slagala slova koja tek počinje da uči. A kada je završila, shvatila sam da nisam jedina u čijem ushićenju zbog putovanja sa koga će mi doneti  pregršt najdivnijih priča, počiva i mrvica brige. Mala, bezazlena… a tako puna ljubavi.

 

SAM_5829

 

Zauvek, Ivan D. Kosta

Pomisao da smo zaglavljeni  u vrtlogu prenametljive samodovoljnosti, ume ponekad da dovuče senke u moje svetove i omalovaži vizije o širokim granicama lepote življenja koju bih jednom mogla da dosegnem i podelim.

Verujem da se ljubav preliva samo iz srca koje je ljubavi puno ali mi se katkad učini da pomenuti vrtlog počiva na sumnji i kolebanjima nad pitanjem – da li postoji prirodni zakon i ma kakva logika po kojoj će nakon prelivanja u nama odista biti još više ljubavi? Oprez gotovo neosetno zateže konce i reč „zauvek“ postaje daleka i strana.

Možda se upravo u toj reči krije izvor nostalgične topline koja me je dozvala sa naslovnice knjige, iz mnogo razloga neobično drage…

Neporecivo nadaren veštinom  da čitaocu dočara spektar tananih osećanja koja prožimaju putanju od duše do razuma, Ivan D. Kosta, autor romana “Zauvek” za temu je izabrao ljubav, ono najlepše što čini samu suštinu i ljudskosti i radosti, a posebno me je dotaklo što je u pitanju ona ljubav o kojoj se sve češće govori sa rezervom i podcenjivanjima a zapravo je, upravo takva kakva u biti jeste, utemeljena na slobodnoj volji i ličnom izboru, nezamućena spletkama požude, istinski vredna bezgraničnog divljenja!

 Prijateljska ljubav. Bratska ljubav među prijateljima!

Ljubav kojoj je nebo granica i koju ni smrt ne briše.

„To je možda i najveći dar ljubavi, da obične stvari i dane, nevažne događaje, pakuje u celofan neprolaznog sećanja, s velikom mašnom i stavlja ih u orman uspomena. Tu ostaju za svagda. I često ih posećujemo, uglavnom kradom, brišući sa njih prašinu i trag vremena.“

…Najdragocenije što dvojica prijatelja danas poseduju su, shvatiće,  uspomene na tajne, radosti i boli koje su u dalekoj mladosti podelili. Tada, decenijama ranije, premda su spoznali svu draž, silinu i dubinu prijateljske ljubavi, nepromišljeno su dopustili da lažni sjaj promašenih prioriteta zaslepi bistrinu snova za koje su se dve duše  bezrezervno zalagale, kao jedna!

Neke nas greške, čini se, okuju za sva vremena pa pomireni sa odgovornošću za loše izbore, kaznu prihvatamo kao sudinsku  neminovnost. Gordost, kukavičluk, strah, slabost duha, izgovorima čuvaju distancu koju vreme nemilosrdno veliča. Ipak, ova nam priča pokazuje da je moć “zaveta na zauvek” nepotcenjiva a život domišljat u iznalaženju načina da objavi oproštaj, čak i onda kada izgleda kao da je prekasno.    
SAM_5795

Jedan od najupečatljivijih momenata priče je svakako, lik  mudrog  profesora, koji svoje zanimanje zdušno izjednačava sa životnim pozivom te sa neobičnim žarom, posvećenošću, zadivljujućim dostojanstvom  i neverovatnom sposobnošću da kroz živa predavanja prepliće uzvišeni gastronomski hedonizam i uzvišeniju ljubav prema Bogu bez potrebe za međusobnim potiranjem, vodi svoje studente visoko –  do veličanstvene jednostavnosti, ispraćajući ih u život stihovima Radjarda Kiplinga, opomenom i savetom u njima, siguran da će im se mnogo puta vraćati i u njima uvek pronalaziti i potporu i utehu.

Takođe, lik jednog od njegovih najistaknutijih i najmilijih studenata, dočaraće nam važnost  hrabrosti, te neizostavne karike u odluci da se odupremo zamkama raskošne i varljive prolaznosti. Podsetiće nas da nismo rođeni sa snovima o luksuzu i da tek kada dopustimo da glas naše duše nadjača glasove onih koje bismo  po prirodnim zakonima morali da doživimo kao uzore, postajemo „lampa u pećini“ i prepoznajemo putokaz ka slobodi. Samo hrabri se usuđuju da odraz sopstvenih ideala potraže na mestima do kojih možemo stići tek sledeći poziv srca i glas duše, nesputani snovima o površnom, prolaznom i lažnom.

„Gde su granice ljubavi?

Nema ih, jer kada ih postaviš to prestaje da bude ljubav!“

 

https://www.korisnaknjiga.com/zauvek-naslov-137201

Marioneta – Biljana Alavanja

Prvi izvor sa koga se duša deteta napaja svetlošću su one zvezde, koje u majčine oči bivaju utisnute kao ordenje kada na svet donese novi život.
Dete ne zaboravlja trenutak u kome počinju da blede. Iščekuje i nada se i strepi a njihovo konačno gašenje doživljava kao jasnu poruku da je mrak jači…
Jer majka je prvi uzor.

A nije li čudno to što zvezde u očima jedne žene ne može ugasiti nečija snaga, ni veličina, ni moć već isključivo otrovni pipci neizlečive ljudske slabosti?
… I dok se danas hrabrost žene meri njenom odvažnošću da pokida okove bezbojne „sigurnosti“ i pusti korak ka neizvesnim nagoveštajima istinske radosti, istorija pamti jedno drugačije vreme u kome se hrabrost ogledala u ćutanju pod težinom zanemarenih želja, uskraćenih izbora, istrgnutih nadanja, pregaženih snova, okrvavljenih osećanja…
U tišinom zamagljenoj pokornoj poslušnosti pred nepravednima i okrutnima!
Dina, kao osuđena imenom koje su joj izabrali (poslušna), rođena je u vreme kada se polom sticalo pravo na znanje, sigurnost, slobodu izbora, govora, življena, pravo na sreću… Svoj je vek, lišena svakog prava, proživela kao heroj, ćutke primajući na svoja leđa prezir, gnev, mržnju i zlobu kamenih neljudskih srca nadajući se da će ih tako ostati manje za sve one koje je volela. Da će oni biti srećniji.

Ovo nije priča o njoj.
Ovo je Njena Priča, zapisana rukom njene „prve milosti“. Autorka, Biljanja Alavanja romanom „Marioneta“ želela je da pruži lični doprinos borbi protiv porodičnog nasilja i za sva vremena snagom svoje ljubavi ispisanom istinom utisne pečat poštovanja i divljenja prema herojstvu baka Dine koje ne sme biti prepušteno zaboravu…

https://www.korisnaknjiga.com/marioneta-naslov-137204

Moja baka vam se izvinjava – Fredrik Bakman

Još jedna knjiga kolumniste i pisca svetske popularnosti, našla se nedavno na policama naše Lagune. Nakon priče o čoveku po imenu Uve, bilo je nemoguće dočekati novo štivo bez velikih očekivanja…

Neslično – je reč kojom bih opisala sopstvena očekivanja… Da, nadala sam se da je posredi nešto neslično i u tom smislu, veoma sam zadovoljna jer…  „Moja baka vam se izvinjava“ je apsolutno originalna priča neslična ma kojoj do sada pročitanoj.

Ovo je knjiga koju je teško predstaviti bez prepričavanja, a svako otkrivanje detalja bilo bi nepravedno prema celokupnoj priči! Stoga, ako ste u knjizi o Uveu  zavoleli, kako humor Fredrika Bakmana, tako i njegovu neospornu veštinu uvlačenja u „žive“ događaje, te prelivanje empatije od smeha do suza, volećete i Elsinu priču, koju vam predstavljam samo u nagoveštajima…

Jedna, nadasve neobična baka, čija se ljubav meri „hiljadama bajkovitih beskraja“, odvažno je prihvatila ulogu superheroja i svoju sedmogodišnju unuku, otrgla od nasilničke mase „pametnjakovića“ koji insistiraju na prilagođavanju prosečnom i običnom.

Na leđima galopirajućih „oblakonja“ povela ju je u nesvakidašnju avanturu, tokom koje će biti u prilici da nauči da „samo drugačiji menjaju svet“ i da različitost, pored toga što nije mana, može postati njena najsnažnija supermoć. A supermoći će joj, uz Vikipediju i grifindorski šal, biti preko potrebne za misiju spasavanja „Zamka“ i užasnim senkama „Rata bez kraja“ dotaknutih bića čiji su oskrnavljeni snovi ovde pronašli utočište… I za uručenje mnoštva adresiranih, nikada izgovorenih „izvini“.

Doslovno očarana darovitošću stvaralaštva Fredrika Bakmana, u nebrojenim produžecima razmišljanja prosto ne mogu da se otrgnem od oduševljavajuće spoznaje da je neko, danas, kada su sve bajke koje su ikada ispričane, ispričane nanovo, prerađene, doterane, izmenjene, rasparene pa iznova ispletene, uspeo da na jedan, nadasve autentičan način, izgradi ništa manje autentičnu bajku… Čitav svet! Zapravo, svet iz koga potiču „sve bajke koje iole vrede“.

Kroz kapije rastućeg garderobera u najsitnijem milimetru trenutka između jave i sna, Elsa odlazi u „Zemlju skoro budnih“ sastavljenu od šest čudesnih kraljevina nastanjenih jednako čudesnim stvorenjima, neodoljivo luckastih karaktera…

Savršena bajka, a opet nepobitno prožeta svim nesavršenostima života.

Elsa je vitez od Mijame, sa poverenjem izabrana da na ruševinama šeste izgradi sedmu kraljevinu, bez koje ova bajka ne može imati srećan kraj…

https://www.korisnaknjiga.com/moja-baka-vam-se-izvinjava-naslov-120985

Fine nijanse – Vesna Ferluga Antić

Čitajući knjigu „Djeca znaju, i točka“ razoružana dobrotom i pod snažnim utiskom novostečenih uvida, sećam se, silno sam poželela da bliže upoznam Vesnu i da joj sa potpunim poverenjem u njenu ličnu istinu, predam brojna pitanja koja tinjaju u meni još od onog glupavog dana kada sam se uvukla u kostim odrasle osobe i počela da se navikavam na njegov strogi kroj i blede nijanse. One detinje, fine, pune, određene… neumorno su i tvrdoglavo falile.

A Vesna Ferluga Antić je, ispostaviće se, već  izgradila utvrđenje, njime obgrlila sve boje života i posadila ga između dve korice u kojima se ogleda plavi beskraj, pod naslovom „Fine nijanse“.

Knjigu potkovanu svim onim velikim odgovorima, za kojima sam čeznula,  zanemarenim istinama, okrepljujućim spoznajama i značajnim podsećanjima, dobila sam za Božić. Vesna je želela da njena knjiga bude dar a koliko mi je zapravo darovala, verujem –  i ne naslućuje, jer ova je knjiga, za mene kao čitaoca, kao roditelja i kao čoveka drugačija i značajnija od drugih…

„Kad mi pričaš o nekome, da taj ne može biti dobra osoba jer pripada nekoj drugoj naciji, vjeroispovijesti ili spolnoj orijentaciji, o njemu mi nisi ama baš ništa rekao.

Ali puno si toga rekao o sebi.“

Neponovljiva riznica mudrih priča i upečatljivih dijaloga, protkana kojom pesmom kroz koje se neočekivano blisko dotiče težina života i stiču nezanemarljivo važni uvidi o pozadini i dubini priča o kojima ponekad odbijamo da mislimo te suviše lako pustimo da se potpuno mimo naše empatije dešavaju drugima i pravdajući se nemogućnošću da tuđi teret olakšamo, dopuštamo da zaboravimo stvarnu snagu ljudskosti čiji tek obrisi u pogledu, umesto pukog sažaljenja, često budu dovoljni.

Nedostatak razumevanja ostavlja najnepremostivije daljine i otvara najbolnije praznine među ljudima.

„Živimo jedno pokraj drugoga.

Znamo li živjeti jedno s drugim?

Gledamo jedno u drugo.

Vidimo li se?

Pričamo jedno s drugim.

Čujemo li se?

Pričamo jedno o drugome.

Suosjećamo ili ipak puno bolje sudimo?“

Ova knjiga nas blago, mudrošću, dobrotom i strpljenjem savesnih učitelja uči upravo razumevanju, bez osuda, predočavajući nam put traženja finih nijansi u ljubavi, porodici i prijateljstvu, u invaliditetu i bolesti, u veri i nadama koje pomeraju granice poznatog, prihvaćenog, očekivanog i nužnog i u naizgled besmislu…

 

 

 

…Koliko su samo daleke neke zadivljujuće tajne  kada o njima ne mislimo, rangirajući tuđe sudbine, okovani banalnošću.

A istina je da „u životu ne postoje nebitne i male sudbine“… podseća nas Vesna Ferluga Antić.

„Kako budeš osvajala metar po metar,

Tako će uplašeno dijete u tebi rasti

I hrabriti se saznanjima da su babaroge

Više smiješne nego strašne.

Ali, samo moraš hodati.“

https://www.korisnaknjiga.com/fine-nijanse-naslov-77073